9 razloga zbog kojih treba živeti u Novom Sadu

Postoji neko uvraženo mišljenje da Beograđani vole, možda čak obožavaju Novi Sad, samo tokom EXIT festivala, ili u toplim, letnjim mesecima, kada ulica Laze Telečkog podseća na primorske gradove u jeku sezone. Tada su svi veseli, devojke prelepe (neki kažu i najlepše u Srbiji) a pozitivna energija postaje opipljiva i stvarna, te se čini da je možemo rukom dodirnuti. Iako su provodi toliko dobri da izgleda da ćemo ih pamtiti za vjek vjekova, ponedeljak vraća svakodnevicu i Beograđane svom gradu. No, neki od njih su odlučili da ostanu... Među njima sam i ja.

Tekst koji je pred vama sam pisala prošlo leto, nakon što sam u Novom Sadu provela nešto više od godinu dana. U međuvremenu neke stvari su se promenile, kako u Beogradu tako i u Novom Sadu, no, nadam se da će vam se bez obzira na moju neažurnost dopasti post i neka moja zapažanja.

Šta volim u Novom Sadu?

Ovoga puta ćemo zanemariti klišee, zaobići činjenicu da je EXIT po ko zna koji put proglašen jednim od deset najboljih festivala u svetu, da svake godine privuče na desetine hiljada stranaca u zemlju i da je pored Novaka Đokovića naša najbolja reklama, jer je Novi Sad mnogo više od jednog festivala. U narednim pasusima ću pobrojati samo neke stvari koje Novi Sad čine lepšim i lakšim za život u odnosu na prestonicu. Nek se Beograđani ne ljute, za mene je baš ovo poređenje bilo neizostavno, jer sam pre New Nowa skoro jednu deceniju živela u White Cityju.

1. Gradski prevoz – jedna od najvećih mana Beograda. Tokom poslednjih decenija broj stanovnika u glavnom gradu se uvećavao, pa samim tim i broj učesnika u saobraćaju. Grad se pretvorio u mravinjak a pred vožnju u saobraćajnom špicu (bilo jutarnjem, bilo popodnevnom) neophodno je praktikovati bilo koju vrstu meditacije ne bi li se sačuvali nervi. Gubljenja živaca nisu pošteđeni ni vlasnici automobila, koji, zarobljeni u kolonama i po sat vremena ’’mile’’ do svoje kuće. Za Novi Sad bi mogli reći, manji grad, manje ljudi i više sreće. Prva stvar koja zbunjuje Beograđane je sistem naplaćivanja. Karta se kupuje isključivo kod vozača, pa su svi u obavezi da ulaze na prva vrata, a autobus kreće tek kad se poslednji putnik usluži. To opet ne znači zastoj, kašnjenje i gužve, te se u potpunosti možete osloniti na istaknuti red vožnje. Druga stvar koja ume da iznenadi, možda čak i zapanji, jeste činjenica da veoma često možete da naiđete na slobodno mesto i da bez mrkih pogleda, odmorite svoje noge. Osim toga, ovde vam se nikada neće desiti da posmatrate kako pešaci, u saobraćajnom špicu, brže napreduju od autobusa, dok ih vi bespomoćno posmatrate iz blindirane saune.

2. Iako je gradski prevoz potreba koju u Beogradu nikako ne možete da izbegnete (osim ako ne idete kod komšinice na kafu), kod Novog Sada je zadivljujuće što većinu vremena vi pešačite. Možda je upravo to tajna lepote devojaka u ovom gradu. Pešačenje. Do centra, Štranda, Dunavskog parka, najbolje drugarice. Ova blizina značajno poboljšava vaš socijalni život, jer za večeru sa društvom možete da se dogovorite za pet minuta. Pored toga, provod uz fruškogorsko vino ili omiljeno vam pivo, neće kvariti konstatno razmišljanje o tome kad će pun sat i vaš noćni prevoz. Možete u potpunosti da se opustite, da ne brigate, a za mene u letnjoj večeri nema ništa lepše od šetnje. 

3. Sterijino pozorje – osnovano je pre više od pola veka u okviru obeležavanja rođenja i smrti jednog od naših najvećih komediografa, Jovana Sterije Popovića. Novi Sad je bio logičan izbor za ovu manifestaciju, jer je on, u to vreme predstavljao spojnicu Beograda i Zagreba, i grad od koga se očekivalo da nastavi svoju tradiciju …“kulturnog spajanja naših naroda i razvijanja pozorišne umetnosti i dramske književnosti“, kako je svojevremeno rekao Dušan Matić. Najistaknutije ličnosti s kraja pedesetih učestvovale su u definisanju programa i ciljeva ovog festivala kako bi se prevazišao krizni trenutak jugoslovenskog dramsko-literalnog stvaralaštva. Vremenom je Sterijino pozorje preraslo u stalni podsticaj domaćeg dramskog stvaralaštva i izvedbe. Da li je danas pozorište u krizi, ostavićemo za neku drugu priču, zanemarićemo i vrelu pozorišno-političku atmosferu ovog proleća, a nama kao publici jedino preostaje da uživamo u predstavama ovog festivala i zajedničkom poslu negovanja domaćeg dramskog teksta.

4. Novosadski taksi - Ukoliko ste ipak previše igrali u nekom od kafe-klubova u centru grada ili ako samo ne želite da izližete vaše nove cipele, bez bojazni zaustavite taksi. Noćna tarifa, dnevna tarifa, vikend... Nije bitno, jer ćete se svakako obradovati cenom taksi usluge – od 100 do 300 dinara (ako baš želite da se bahatite, vozač će vas do Sremske Kamenice odvesti za 300 dinara). Vozači su kulturni, lepo vaspitani a ’’divljaka’’ gotovo i da nema. Međutim, moram da naglasim da se stanje znatno menja za vreme Exita, pa u tom periodu treba biti oprezniji. 

5. Biciklističke staze - Jedna postarija gospođa iz Beograda, kao prvu asocijacijuna Novi Sad spomenula biciklističke staze. Kaže, sa njima se po prvi put susrela pre mnogo godina baš u ovom gradu. Decenijama kasnije, Novi Sad nastavlja svoju tradiciju. Novosađanima je na raspolaganju oko 60km biciklističkih staza po celom gradu, pa je ovde vožnja biciklom više od rekreacije. Mnogi su mišljenja da je bicikl najbolje sredstvo za obavljanje poslova u Novom Sadu: tako radite na svojoj kondiciji i održavate liniju, štitite okolinu i ne gubite vreme tražeći parking mesto. 

6. Foto maraton – specijnalna vrsta maratona koja se već godinama održava u zemljama širom sveta. Dan kada Novi Sad podseća na Kan, ne zbog crvenog tepiha i svetski poznatih glumaca, već zbog broja fotografa. Za ovaj maraton vam nije neophodna kondicija, već samo vreme, dobra ideja i fotoaparat. U Novom Sadu se održava od 2009. godine, i do sada je okupio oko pet stotina fotografa, kako iz Srbije tako i iz inostranstva. Takmičenje traje od ranih jutarnjih časova pa do večeri. Sastoji se iz nekoliko tema, a zadatak fotografa jeste da ovekoveči svaku od njih. Na mapi koja se dobija sa prijavom označeni su punktovi gde se nalaze glumci i preformeri u svojim kostimima. Pa tako možete da zateknete vatrogasca koji spašava sa drveta belo, plišano mače, balerine porcelanskog tena kako zamišljeno sede u Dunavskom parku ili doterane postarije gospođe koje sa uživanjem poziraju kod old-tajmera. 

7. Ritam Evrope –već šestu godinu za redom, na Trgu slobode uz seriju koncerata najpopularnijih bendova sa ovih prostora obeležava se Dan Evrope. Novosađani i njihovi gosti su navikli da 9. maj provedu u centru svoga grada slušajući hitove omiljenih bendova. Toplo vreme, dobra atmosfera, tribine, izložbe i pregršt izvanrednih izvođača utabali su put još jednoj lepoj tradiciji Novog Sada.

8. Bicikli na iznajmljivanje – Novi Sad je prvi grad u Srbiji koji je omogućio svima onima koji nemaju svoj bicikl, da iznajme gradski. Prošle godine je postavljeno pet stanica u gradu (kod železničke stanice, Štranda, kampusa, Narodnog pozorišta i Spensa) na kojima možete da iznajmite dvotočkaš... Ukoliko želite da se provozate sa prijateljima ili morate da obavite neki posao u gradu, iznajmljivanje bicikla je najjednostavniji i najpristupačniji način da to učinite. Ova usluga se posebno dopada stancima, te će sigurno postati deo imidža Novog Sada.

9. Štrand – novosadska oaza na trideset stepeni u hladu. Ili četrdeset. Na nekih petnaest minuta hoda od užurbane vreve centra grada protiče lepi, plavi Dunav, a tu je smeštena, kako mnogi smatraju i njegova najlepša plaža. Da su Novosađani oduvek znali da uživaju potvrđuje i činjenica da se Štrand otvrio pre tačno stotinu i jednu godinu. Uz kupljenu ulaznicu dobijao se i kupaći kostim. Već tada je imao spasilačku službu, učitelje plivanja, a zatim je dobio i barake za bicikle, tuševe i restorane, te se ubrzo začula i muzika. Prepoznatljivi šarm je zadržao do danas. Pesak, trava, debela hladovina stogodišnjih stabala, svakog leta privuče stotine hiljada posetilaca. Tokom pet meseci letnje sezone na Štrandu možete uživati u turnirima u odbojci, basketu i tenisu glavom, ali i kulturnim manifestacijama, kao što su “Zov ravnice” i “Vojvodina fest”. Ipak, najveća gužva je tokom trajanja EXIT festivala, jer se na Štrandu održavaju dnevne žurke, kada se sva pozitivna energija seli sa tvrđave na najlepšu plažu na Dunavu.

 

Read More

Preporuka meseca – Murakamijeva 1Q84

Pre nekoliko godina mi se desilo da sam otputovala na dvonedeljni odmor bez i jedne knjige. Uredno složene ostale su na stolu za ručavanje u garsonjeri na Miljakovcu. Dosada je počela da me muči već u vozu, putovanje koje trebalo da traje oko 6 sati, bez pardona se oteglo jer smo putovali srpskim železnicama, a one, kao što je već svima poznato, imaju sopstveni sistem računanja vremena. Gledala sam kroz prozor, slušala muziku, pokušavala da započnem neki iole zanimljiv razgovor (fatalna greška), igrala igrice, ubeđivala sebe da mi se spava i potrošila tek neka dva sata...

Ista muka me je tištila i na planini, seocetu u kome ima dovoljno vremena da se, nakon svih dnevnih aktivnosti, dobrano načitaš. Ako si bilo šta poneo. Da napomenem, ne postoje trafike, prodavnice ili kakva druga mesta na kojima možeš da kupiš neku literaturu. A kako mi je postajalo očiglednije da neću nabasati ni na kakvu knjigu, tako sam više želela da je čitam.

Sreća se okrenula posle nekoliko dana, na moru. Dobila sam knjigu na pozajmicu i rešila da to prvo popodne ostanem sama i nadoknadim sve što sam izgubila. Celo društvo je otišlo na plažu, a ja sam pristavila sebi kaficu, zavalila se u najudobniju stolicu i sa zadovoljstvom počela da čitam. No sreća nije baš dugo potrajala. Već posle desetak strana shvatila sam da je predamnom jedna bezočno predvidiva knjiga, u kojoj se ona, prepametna, prezgodna plavuša, nesvesna svoje lepote zaljubljuje u markatnog, požrtvovanog doktora. Skup klišea, koji ne ostavlja ni malo prostora mašti, ne razgibava vam um, a od samog početka znate kako će se završiti.

  Baš iz tog razloga želim da preporučim knjigu koja će vas zabaviti, uz koju će vam proći vreme, koja će vas neprestano iznenađivati i probuditi u vama najrazličitije emocije. Gde god da ste. U pitanju je poslednji roman japanskog pisca Harukija Murakamija – "1Q84". 

Murakami je u ovom trenutku najprodavaniji japanski pisac kako u svojoj domovini tako i širom sveta, a njegova dela su se prevela na više od 40 jezika. Veliku popularnost stekao je sa knjigom "Norveška šuma", iz 1987. godine, kada su ga mnogi, poredeći ga se Selindžerom, nazivali glasom svoje generacije. Knjiga je, samo u Japanu, prodata u više od 2 miliona primeraka.

Za razliku od "Norveške šume", koja je u potpunosti realna, "1Q84" je roman prožet fantazijom, maštom i nadrealnim, a ovaj stil, kako je Murakami u nekoliko intervjua istakao, mnogo više odgovara njegovoj ličnosti. Jednostavan stil i teži zapleti. Na osnovu njegove biografije, reklo bi se da ga ovakav spoj jednostavnog i komplikovanog prati ceo život. Počeo je da piše tek sa 29. godina, u vreme dok je vodio džez klub u Tokiju. Jedne večeri nakon posla, seo je za kuhinjski sto i započeo svoju priču. Tek tako. Pošto je dobio prvi ček 10 meseci kasnije, sve mu je izgledalo kao ispunjenje sna. Ali samo za trenutak. Već narednog, shvatio je da je pisac. I da je to normalno.

Prvi deo "1Q84" izdat je u Japanu 2009, i za mesec i po dana prodato je preko milion primeraka. Na engleski prevod moralo je da se čeka više od dve godine. Veliko nestrpljenje Murakamijevih obožavalaca kulminiralo je dan pred objavljivanje romana, kada su se ispred knjižara pojavili redovi - pisac sa tretmanom rok zvezde. Prve kritike bile su više nego pozitivne. No, samo dva meseca kasnije, pojavila su se mišljenja da ovaj roman nije ni blizu ranijih Murakamijevih dela i da je izneverio velika očekivanja.

Ne bih želela da prepričavam roman, otkrivam zaplet ili najbolje delove. Mogu samo da kažem da je proza japanskog pisca lako čitljiva (svaka čast na prevodu na srpski), i da me je inspirisala. Način na koji Murakami opisuje svakodnevne, normalne stvari i zatim ih kombinuje sa fantazijom me posebno zadivljuje. Zbog ove njegove sposobnosti sve nadrealne pojave romana su shvatljive, te ostavljaju utisak da baš tu pripadaju i da drugačije nismo ni mogli očekivati.

Knjiga započinje saobraćajnom gužvom na tokijskom autoputu, kada se tridesetogodišnja devojka odlučuje da pođe stepeništem za slučaj nužde kako ne bi zakasnila na ranije zakazan sastanak. Taksista je upozorava da, ukoliko se odluči na takav korak, stvari mogu poprimiti drugačiji oblik. I nije pogrešio. Radnja romana iz tri dela, prati dva lika, tridesetogodišnju Aomame, fitnes instruktorku i Tenga, mladog profesora matematike koji želi da postane pisac. Dakle, još jedna priča o devojci i momku, ali posve drugačija od svega što ste ranije čitali.

No, mnogima se ne dopada što Murakami u većini svojih romana ima elemente nadrealnog. U intervjuu iz 2004. on je objasnio zbog čega je za njega fantazija neizostavna:

"Živimo u lažnom svetu i gledamo lažne vesti. Borimo se u lažnom ratu. Naša vlada je lažna. Ipak, mi pronalazimo realnost u ovom lažnom svetu. Zato su i naše priče iste. Prolazimo kroz lažne scene, ali smo mi, dok prolazimo kroz njih, stvarni. Situacije su stvarne, u smislu da postoji posvećenost i da su veze koje uspostavimo istinske."

Prva i poslednja fotografija: Bezbojan

 

 

 

 

 

Read More