Mačak u krpi

Prvi put sam dobila mače kada sam imala 7 ili 8 godina. Sećam se da je bilo rano leto, mama se zadržala kod neke prijateljice i sa sat, dva zakašnjenja došla kući. Videla sam je sa ulice i potrčala ka njoj, da bi kao i svakog dana prekopala i kesu i tašnu i potražila moj omiljenji euroblok. Kesa nije bila providna ali su se ocrtavale neke debele knjige na njenom dnu. U prvi mah sam se uplašila da zbog biblioteke i tamo nekog kafenisanja nisam ostala bez redovnog sledovanja slatkog (i ovako je kasnila) pa sam u sekundi zagnjurila ruku ne gledajući. Umesto namirnica, pod prstima sam osetila toplo krzno. Trgla sam se, pogledala u mamu koja se smejala i zavirila u tu, neprovidnu, belu kesu. Pogled su mi uzvratile zelene, bademaste oči. Tako sam ja dobila Macuš, prvog ljubimca kome je bilo dozvoljeno da ulazi u kuću, i posle koje sam verovala da između mačaka i mene postoji neka tajna i posebna veza.

Macuš već odavno nije sa mnom i posle nje sam imala još nekoliko ljubimaca, ali mi se čini da se takva ljubav više nije ponovila. Ona me je čekala svaki dan posle škole, uvek na istom mestu, bilo da pada kiša, sneg ili sija sunce. Najviše je volela da se zavlači u plastične kese, da skače na njih, šuška i kida. Kada je porasla, u kese je odlazila da spava...

Ubeđena sam da su mačke inteligentnije od pasa i da mogu sve što i oni, samo neće, mrzi ih. Badi je naučio da otvara vrata sa četiri meseca, Toma je obožavao da se igra "traže" a Leo da donosi lopticu. Svi su drugačiji i svi su isti. Svi su nam pružili mnogo ljubavi. Možda mi je zato i toliko teško kada vidim napuštene mačiće na ulici. I ljude koji prolaze pored njih, sažaljivo ih gledaju, poneko čak i tepa, a onda ih samo prekorače i nastave sa svojim danom i životom.

Prošlo leto sam pronašla jedno graorasto mače kod kontejnera. Bilo je preplašeno, neprestano je mjaukalo, pored njega je bila kutija u kojoj je verovatno bio donesen a sa strane plastični poklopac sa ostacima mleka. Dozivala sam ga, nešto pričala, bilo mi ga je jako žao a onda sam se samo okrenula i otišla. Sebe sam pravdala raznim izgovorima: "živimo u iznajmljenom stanu, ljubimci nisu dozvoljeni, nemam vremena, previše je malo... " Predveče sam ponovo prošla tim putem. Želela sam da umirim savest, pa sam ubeđivala sebe kako ga je neko do sada sigurno odneo kući. Međutim, tigrasto mače je i dalje bilo tu. Tada sam donela odluku, zgrabila kutiju, ubacila mače i na putu do stana razmišljala šta dalje.

Već na prvi pogled je bilo jasno da nije imao više od tri nedelje. I da je pun buva. I da je gladan i poprilično glasan za svoju konstituciju. Ubrzo sam skovala plan: brinuću se o njemu dok ga neko ne usvoji. Kad sam stigla kući, pronašla sam novu kutiju i započela informisanje. Mogu samo da kažem: "Hvala bogu na internetu!" Tu sam potvrdila svoju pretpostavku o starosti, videla kako treba da se rešim buva, kako da ga hranim, naučim na posip i kako da ga ugrejem.

Prašak protiv buva nisamo smeli da koristimo jer je bio previše mali, pa smo, prema savetu veterinara, započeli neko polu-kupanje, polu-brisanje. Zavili smo ga u kuhinjsku krpu i tada nam je na pamet palo ime: Zaviša! (to ime stvarno postoji, ko ne veruje, nek slobodno proveri). 

Zaviša je sa nama ostao desetak dana. Voleo je da jede, da se igra, često je udarao u ormar, ukakio se na tepih, ali je, sigurna sam, bio najlepše mače na svetu. Noću sam se budila da proverim kako spava. Danju sam ga neprestano mazila. A onda se na oglas koji smo postavili javila neka devojka iz Batajnice. Želela je Zavišu, nije joj smetalo što smo u Novom Sadu, doćiće to veče, rekla je.

Srele smo se kod Futoške. Zaviša je nekoliko puta pokušao da iskoči iz kutije, ja sam ga držala a onda sam se i rasplakala. Spakovala sam sve igračke koje je u međuvremenu dobio, mali peškir koji je služio kao ćebe i njegovu hranu. Ona je obećala da će ga čuvati i voleti. To mi je bilo jedino važno. 

Fotografije: Bezbojan