O gradu na reci Špreji

Na putovanje u Berlin odlučili smo se na prečac. Prošlo je tek par dana od dočeka Nove godine, zagazili smo u taj najduži mesec kada retko ko pomišlja na aranžmane, putovanje i uplate, a ponajmanje ja. Ipak, desio se jedan klik, jedna neverovatna ponuda u kombinaciji sa dosadnim zimskim popodnevom i vremenskim rokom od nekoliko sati kada je trebalo doneti odluku. Da smo imali više vremena za razmišljanje možda ne bih videla Berlin i Nemačku, jer bi moj „zdrav razum“, kao i mnogo puta ranije, pronašao hiljadu i jedan razlog protiv tog putovanja. Međutim, impulsivnost je u trenutku prevagnula, i već narednog dana smo uplatili novac.

          Početak marta, kada je trebalo da krenemo u glavni grad Nemačke, bio je toliko topao da sam, ošamućena od tog prolećnog ludila, napisala jedan tekst u stilu „lepo vreme je stiglo, sve na noge diglo“. Na svu sreću, i moju i vas koji čitate ove redove, nisam ga objavila. Ipak, uspela sam da napravim drugu grešku: zavedena martovskim suncem, ponela sam malo laganiju garderobu, iako sam znala da će u Berlinu biti ispod nule. Savest sam umirila vunenom kapom i rukavicama. Malo je reći da to nije bilo dovoljno i da će ova odluka znatno uticati na naredne dane. No, idimo redom.          

          Putovanje u glavni grad Nemačke počelo je u petak uveče, u Novom Sadu. Vozom smo krenuli do Budimpešte i ovog puta smo odlučili da po prvi put isprobamo kušet kola. Pre nego što je voz stigao iz Beograda, zamišljala sam neku prljavu posteljinu, požutelu  od pranja, troje raspričanih saputnika i hrkanje (zbog čega sam kupila čepove za uši)... Na moju veliku sreću, pogrešila sam. Ne da nismo imali cimere u kupeu, nego mi se činilo da smo sami u čitavom vagonu. Dok sam se dva puta okrenula, prešli smo granicu i stigli u glavni grad Mađarske. Avion je trebalo da poleti tek oko pet popodne, pa smo slobodno vreme pred nama iskoristili za besciljno bazanje po gradu.  

Najlepša železnička stanica 

Klupa ispred Memorijalnog muzeja Franc Lista

Let do Berlina je trajao nešto više od sat vremena, ali, nakon prvog koraka na nemačkom tlu, imala sam osećaj da sam otišla daleko na sever. Svuda oko nas padale su pahulje, duvao je ledeni vetar i aerodrom je bio siv. Ubeđivala sam sebe da tako neka sitnica, kao što je mećava, ne bi trebalo da me obeshrabri. Puni entuzijazma, krenuli smo gradskom železnicom (S9) do grada.

Prevoz: Schönefeld aerodrom se nalazi u C zoni, pa smo kupili ABC kartu na automatu na stanici. Karta košta malo više od tri evra i mora da se validira pre ulaska u voz. Do grada smo putovali nekih pola sata, preseli na liniju U2 i posle dve stanice bili smo ispred našeg hostela. Inače, pojedinačna karta za AB zonu košta 2,40 EUR i sa njom možete da presedate koliko god želite jer važi dva sata. Smatram da se jedan grad najbolje upoznaje pešačenjem, ali s obzirom na vreme koje nas je zateklo u Berlinu, bili smo prinuđeni da kupimo kartu za ceo dan (6,50 EUR) jer je to bio jedini način da obiđemo sve delove grada koje smo planirali. 

U prvom delu priče o Berlinu pažnju sam posvetila muzejima, pa bih u tom duhu i nastavila. No, ovaj muzej je drugačiji od prethodnih jer je posvećen čuvenoj berlinskoj kobasici, jednom od zaštitnih znakova nemačke prestonice. Nemci su ponosni na ovaj specijalitet, jer smatraju da u potpunosti odražava duh ovog grada, spajajući tradicionalno sa nekovencionalnim. Poslužuje se isečena u kartonskoj kutiji, dobro prelivena crvenim sosom koji podseća na neki blaži kečap sa karijem u prahu. Osnovna varijanta currywursta košta oko 2 EUR, a ako se baš oduševite ovom kobasicom sa karijem, posetite i muzej u njenu čast, a ovo zadovoljstvo će vas koštati između 7 – 11EUR.

Na samo dve stanice od našeg hostela nalazio se Alexanderplatz, ali moram da budem iskrena, ponekad smo pešačili do tamo a ponekad išli metroom. Krivac: vreme. Mećava se smenjivala sa suncem, ali temperatura nije nikada prelazila nulti podeljak. Sve vreme sam razmišljala o mojoj najtoplijoj jakni i pravim zimskim čizmama u kojima mi noge neće biti mokre. Hladnoća me je tih pet dana štipala po obrazima i rukama a put za šetnju sam birala na osnovu osunčanosti ulice. Sve ovo, čini se, uopšte ne smeta Nemcima. Videla sam dosta devojaka koje su se šetale u starkama, nosile prekratke helanke ispod kojih su im virile crvene smrznute noge. Dve Nemice sa kojima smo delili sobu su fen smatrale izlišnom spravom, pa su kosu nakon pranja samo dobro istrljale peškirom i izašle napolje. Da njih dve nisu usamljen slučaj zaključila sam u narednim danima, no pomislih, da se mi Srbi, neopravdano bojimo i promaje i upale mozga?!

Meni je hot-dog bio ukusniji od čuvenog currywurta

Poslednji dan je sedeo na istom mestu, samo u ogromnoj bari

Radni ljudi Nemačke

Alexanderplatz, iliti Alex, je najveći trg u Berlinu, koji je dobio ime u čast posete ruskog cara Aleksandra I početkom 19. veka. S obzirom da je ovo raskrsnica gradskog prevoza sigurno ćete se na njemu naći više puta. Trgom dominira najviša konstrukcija u Nemačkoj, Tv toranj, na čijem vrhu se nalazi preskupi rotirajući restoran. Krajem šezdesetih, tokom rekonstrukcije trga, izgrađen je Svetski sat, na kome su prikazane sve vremenske zone, a koji je, kako smo čuli, omiljeno mesto sastajanja Berlinaca.

Jedan od načina da uživate u razgledanju Berlina, a koji se po ovim vremenskim prilikama pokazao kao idealan, su autobuske linije 100 i 200. To su gradski dabldekeri i ako uđete na početnim stanicama, postoji velika šansa da zauzmete najbolje mesto – prva sedišta na spratu. Linija 100 obilazi centar grada, dok se linija 200 pruža u zabačenije delove Berlina. U ovim autobusima važi regularna karta, koju, ako ste je ranije validirali, morate da pokažete vozaču.

Linija 100 ispred Branderburške kapije

Čišćenje na minusu

 Iz Berlina se ne možete vratiti a da se ne fotografišete ispred jednog od najprepoznatljivijih spomenika Berlina. Peške, sa mapom u rukama ili linijom 100, posetite Branderburšku kapiju. To je nekadašnja gradska kapija, obnovljena u 18. veku (i ponovo u 21, jer je pretrpela značajna oštećenja tokom Drugog svetskog rata) i predstavlja ulaz u ulicu Unter den Linden koja je nekada vodila do gradske palate pruskih monarha. Danas ispred nje možete da kupite pasoš Istočne Nemačke, da se slikate sa policajcima u uniformi Istočne Nemačke, medvedom ili Dart Vejderom. U blizini se nalazi Rajhstag, renoviran tokom devedesetih godina, a koji na žalost nismo stigli da posetimo.Elem, u poslednjoj deceniji je za sve turiste najinteresantnija staklena kupola, a poseta ovoj atrakciji se, koliko sam razumela, zakazuje mejlom. Pa tako ovu zgradu ostavljamo za sledeći put.

Fotografije: Bezbojan

Za sve vas koji niste imali prilike, I deo možete da pročitate ovde.

Kraj drugog dela