Tu
noć kada smo stigli u Berlin, dočekalo nas je ledeno vreme, mećava, bili smo
sami na stanici kod areodroma, negde izvan grada i nikako nismo uspevali da shvatimo
kako funkcioniše automamat za karte za gradski prevoz. Povrh svega, bila sam
gladna. I baš u takvim trenucima, meni se, kao po nekom pravilu, javi misao da
smo trebali da uplatimo aranžman za letovanje u Grčkoj ili Turskoj, gde te
turistička agencija sprovede direkt do hotela, objasni gde je plaža a za sve
ostale nedoumice dobiješ broj telefona vodiča... Ipak, jedno kampovanje pre
šest, sedam godina, bilo je dovoljno da me nauči da delim sa drugim ljudima
kupatilo, da ponesem čepove za uši ako neko hrče i da shvatim da je tokom putovanja
najmanje bitno gde spavaš, a najvažnije iskustvo i ljudi koje upoznaš.
Raspoloženje
mi se popravilo kad smo stigli ispred našeg hostela. Ne bih želela da zvučim
patetično, ali je stvarno bilo kao u bajci. Nekoj modernoj. A kako sam ja
romantičar u duši, ovakve slike me uvek obore sa nogu. A i atmosfera u hostelu
je bila prilično drugačija od onoga što sam očekivala. Umesto „hladnih“ Nemaca,
dočekali su nas pivom zagrejani Škoti, koji su odlučili da momačko veče
proslave u Berlinu. Mešalo se tu sve i svašta od alkohola, svojim kapacitetom
su zadivili nemačke domaćine, a vreme su ubijali igrajući „izazova“. Bilo je tu
raznih predloga, koji su mi pokazali da su Škoti, bar ovi koji su odseli u Pfefferbettu,
narod oslobođen društvenih stega i normi. Detaljnije ne bih opisivala.
 |
| Ulaz u hostel Pfefferbett |
Čim
je osvanuo novi dan, puni elana, krenuli smo u osvajanje grada. Prošetali smo
do Branderbuške kapije, koju sam opisala u prošlom postu, a zatim nastavili
manje-više spontanu šetnju. Južno od kapije se nalazi Holokaust Memorijal,
spomenik Jevrejima koji su umrli za
vreme Drugog svetskog rata. U celoj Evropi su se, decenijama nakon završetka
rata, gradili spomenici u znak sećanja na ljude koji su u tim godinama izgubili
svoje živote. Posetila sam mnoge od njih, ali je Holokaust Memorijal sigurno
ostavio najsnažniji utisak. Prostire se na 19000 kvadratnih metara i sačinjen
je od granitnih stela različitih dimenzija, a cela građevina, iako se unutar nje šetaju brojni turisti, jezivo podseća
na veliko, pusto groblje. Ideja nemačkog arhitekte Petera Ajzemana, tvorca ovog
projekta, je bila da se stvori nelagodna i zbunjujuća atmosfera (u čemu je, po
mom mišljenju u potpunosti uspeo), koja prikazuje sistem koji besprekorno
funkcioniše ali koji je „izgubio dodir sa čovečnošću“. Odmah po izgradnji,
spomenik je izazvao brojne kontraverze, a tadašnji lider nemačke jevrejske
zajednice ga je nazvao krajnje nepotrebnim.
 |
| Visina stela varira od 0,2m do 4,8m |
Do
pre nekoliko decenija, glavni grad Nemačke je bio podeljen debelim betonskim
zidom na dva dela: istočni i zapadni. Berlinski zid, čiji ostaci i dan danas
stoje ali tek kao turistička atrakcija, izgrađen je gotovo preko noći, u leto
1961. godine. Odluka je donesena nakon što je sve veći broj stanovnika Istočne
Nemačke bežao u zapadni deo, zbog čega je država gubila radnu snagu i bila pred
ekonomskim kolapsom. Zid je u početku bio napravljen od bodljikave žice, da bi
se u narednim decenijama sagradio betonski, na čijem vrhu su postavljene glatke
cevi, koje su još više trebale da otežaju beg. Prema rečima visokih zvaničnika
sa istoka, zid je trebalo da odbrani Nemce od preostalih fašista u zapadnom
delu. Na Zapadu, betonsku barijeru su nazvali „Zid srama“. Do njegovog rušenja,
1989. godine oko 5000 ljudi je uspelo prebegne u zapadnu Nemačku, ali je u ovim
pokušajima nekoliko stotina njih izgubilo život. Početkom osamdesetih, veliki
broj umetnika iz svih delova sveta je počelo da slika po poslednjoj verziji
betonskog zida, naravno sa njegove zapadne strane.
 |
| Fotka koja me je apsolutno oduševila - pozajmeljeno od History Channel - preklapanje prošlosti i sadašnjosti |
U
prošlom postu sam opisala koliko sam fascinirana nemačkom neosetljivošću na
hladnoću. Gole noge, mokra kosa i vožnja biciklom na martovskom minusu. Berlin
je ravan i mnogi misle da je to razlog zašto je bicikl kao prevozno sredstvo
toliko popularan u ovom gradu. Ali kada sam videla da, kako mlado tako i staro,
seda na svoje ljubimce odmah po završetku jake mećave, te da im ne smetaju ni
nanosi snega (koji su, ruku na srce, u rekordnom vremenskom roku bili
počišćeni), niti led po biciklističkim stazama, zaključila sam da čeličnim
Berlincima ni neko malo brdo ne bi predstavljalo problem. Dok smo se šetali tog
prvog jutra u gradu, videla sam ostavljene bicikle na ulicama Berlina,
zaključane oko bandera, u parkovima, kod klupa i spomenika... Razmišljala sam
kako bi ti bicikli kod nas „nestali“ preko noći, a ovde su čekali samo malo
sunca i svoje vlasnike da se vrate po njih.
 |
| Sa našim "vodičem" u šetnji |
 |
| Iznajmljivanje bicikla za ceo dan košta 12 EUR
Socijalistička
prošlost istočnog dela Berlina donela je još jednu prepoznatljivu sliku i
suvenir za sve turiste: Ampelmännchen iliti mali, saobraćajni svetlosni čovek.
Dok su u zapadnom delu grada semafori izgledali kao bilo gde u svetu, šezdesetih
godina prošlog veka, u istočnom delu su za regulisanje pešačkog prelaza
postavljeni mali čovečuljci sa šeširom, u pokretu. Preživeli su godine pod
gvozdenom zavesom i ostali izuzetno popularni čak i nakon rušenja Berlinskog
zida. Iako su postojale inicijative da se čovečuljak u šeširu zameni
standardnim semaforom, Ampelmännchen je dobio kultni status virtuelni maskote
za sve istočnonemačke nostalgičare.
  
Nemoguće
je samo rečima i fotografijama dočarati duh ovog grada, jer on se mora
doživeti. Njegove ulice, ljude, galerije i muzeje, u martu, avgustu, septebru,
svejedno. Sa sobom sam ponela sećanje na prestonicu koju nisam očekivala, koja me
je iznenadila i oduševila i u kojoj bih sigurno mogla da živim. Ako ne na duže,
Berlinu ću se vratiti sigurno još jednom, makar na koji dan. Do tada...
Fotografije: Bezbojan
The End
|
Posts
