9 razloga zbog kojih treba živeti u Novom Sadu

Postoji neko uvraženo mišljenje da Beograđani vole, možda čak obožavaju Novi Sad, samo tokom EXIT festivala, ili u toplim, letnjim mesecima, kada ulica Laze Telečkog podseća na primorske gradove u jeku sezone. Tada su svi veseli, devojke prelepe (neki kažu i najlepše u Srbiji) a pozitivna energija postaje opipljiva i stvarna, te se čini da je možemo rukom dodirnuti. Iako su provodi toliko dobri da izgleda da ćemo ih pamtiti za vjek vjekova, ponedeljak vraća svakodnevicu i Beograđane svom gradu. No, neki od njih su odlučili da ostanu... Među njima sam i ja.

Tekst koji je pred vama sam pisala prošlo leto, nakon što sam u Novom Sadu provela nešto više od godinu dana. U međuvremenu neke stvari su se promenile, kako u Beogradu tako i u Novom Sadu, no, nadam se da će vam se bez obzira na moju neažurnost dopasti post i neka moja zapažanja.

Šta volim u Novom Sadu?

Ovoga puta ćemo zanemariti klišee, zaobići činjenicu da je EXIT po ko zna koji put proglašen jednim od deset najboljih festivala u svetu, da svake godine privuče na desetine hiljada stranaca u zemlju i da je pored Novaka Đokovića naša najbolja reklama, jer je Novi Sad mnogo više od jednog festivala. U narednim pasusima ću pobrojati samo neke stvari koje Novi Sad čine lepšim i lakšim za život u odnosu na prestonicu. Nek se Beograđani ne ljute, za mene je baš ovo poređenje bilo neizostavno, jer sam pre New Nowa skoro jednu deceniju živela u White Cityju.

1. Gradski prevoz – jedna od najvećih mana Beograda. Tokom poslednjih decenija broj stanovnika u glavnom gradu se uvećavao, pa samim tim i broj učesnika u saobraćaju. Grad se pretvorio u mravinjak a pred vožnju u saobraćajnom špicu (bilo jutarnjem, bilo popodnevnom) neophodno je praktikovati bilo koju vrstu meditacije ne bi li se sačuvali nervi. Gubljenja živaca nisu pošteđeni ni vlasnici automobila, koji, zarobljeni u kolonama i po sat vremena ’’mile’’ do svoje kuće. Za Novi Sad bi mogli reći, manji grad, manje ljudi i više sreće. Prva stvar koja zbunjuje Beograđane je sistem naplaćivanja. Karta se kupuje isključivo kod vozača, pa su svi u obavezi da ulaze na prva vrata, a autobus kreće tek kad se poslednji putnik usluži. To opet ne znači zastoj, kašnjenje i gužve, te se u potpunosti možete osloniti na istaknuti red vožnje. Druga stvar koja ume da iznenadi, možda čak i zapanji, jeste činjenica da veoma često možete da naiđete na slobodno mesto i da bez mrkih pogleda, odmorite svoje noge. Osim toga, ovde vam se nikada neće desiti da posmatrate kako pešaci, u saobraćajnom špicu, brže napreduju od autobusa, dok ih vi bespomoćno posmatrate iz blindirane saune.

2. Iako je gradski prevoz potreba koju u Beogradu nikako ne možete da izbegnete (osim ako ne idete kod komšinice na kafu), kod Novog Sada je zadivljujuće što većinu vremena vi pešačite. Možda je upravo to tajna lepote devojaka u ovom gradu. Pešačenje. Do centra, Štranda, Dunavskog parka, najbolje drugarice. Ova blizina značajno poboljšava vaš socijalni život, jer za večeru sa društvom možete da se dogovorite za pet minuta. Pored toga, provod uz fruškogorsko vino ili omiljeno vam pivo, neće kvariti konstatno razmišljanje o tome kad će pun sat i vaš noćni prevoz. Možete u potpunosti da se opustite, da ne brigate, a za mene u letnjoj večeri nema ništa lepše od šetnje. 

3. Sterijino pozorje – osnovano je pre više od pola veka u okviru obeležavanja rođenja i smrti jednog od naših najvećih komediografa, Jovana Sterije Popovića. Novi Sad je bio logičan izbor za ovu manifestaciju, jer je on, u to vreme predstavljao spojnicu Beograda i Zagreba, i grad od koga se očekivalo da nastavi svoju tradiciju …“kulturnog spajanja naših naroda i razvijanja pozorišne umetnosti i dramske književnosti“, kako je svojevremeno rekao Dušan Matić. Najistaknutije ličnosti s kraja pedesetih učestvovale su u definisanju programa i ciljeva ovog festivala kako bi se prevazišao krizni trenutak jugoslovenskog dramsko-literalnog stvaralaštva. Vremenom je Sterijino pozorje preraslo u stalni podsticaj domaćeg dramskog stvaralaštva i izvedbe. Da li je danas pozorište u krizi, ostavićemo za neku drugu priču, zanemarićemo i vrelu pozorišno-političku atmosferu ovog proleća, a nama kao publici jedino preostaje da uživamo u predstavama ovog festivala i zajedničkom poslu negovanja domaćeg dramskog teksta.

4. Novosadski taksi - Ukoliko ste ipak previše igrali u nekom od kafe-klubova u centru grada ili ako samo ne želite da izližete vaše nove cipele, bez bojazni zaustavite taksi. Noćna tarifa, dnevna tarifa, vikend... Nije bitno, jer ćete se svakako obradovati cenom taksi usluge – od 100 do 300 dinara (ako baš želite da se bahatite, vozač će vas do Sremske Kamenice odvesti za 300 dinara). Vozači su kulturni, lepo vaspitani a ’’divljaka’’ gotovo i da nema. Međutim, moram da naglasim da se stanje znatno menja za vreme Exita, pa u tom periodu treba biti oprezniji. 

5. Biciklističke staze - Jedna postarija gospođa iz Beograda, kao prvu asocijacijuna Novi Sad spomenula biciklističke staze. Kaže, sa njima se po prvi put susrela pre mnogo godina baš u ovom gradu. Decenijama kasnije, Novi Sad nastavlja svoju tradiciju. Novosađanima je na raspolaganju oko 60km biciklističkih staza po celom gradu, pa je ovde vožnja biciklom više od rekreacije. Mnogi su mišljenja da je bicikl najbolje sredstvo za obavljanje poslova u Novom Sadu: tako radite na svojoj kondiciji i održavate liniju, štitite okolinu i ne gubite vreme tražeći parking mesto. 

6. Foto maraton – specijnalna vrsta maratona koja se već godinama održava u zemljama širom sveta. Dan kada Novi Sad podseća na Kan, ne zbog crvenog tepiha i svetski poznatih glumaca, već zbog broja fotografa. Za ovaj maraton vam nije neophodna kondicija, već samo vreme, dobra ideja i fotoaparat. U Novom Sadu se održava od 2009. godine, i do sada je okupio oko pet stotina fotografa, kako iz Srbije tako i iz inostranstva. Takmičenje traje od ranih jutarnjih časova pa do večeri. Sastoji se iz nekoliko tema, a zadatak fotografa jeste da ovekoveči svaku od njih. Na mapi koja se dobija sa prijavom označeni su punktovi gde se nalaze glumci i preformeri u svojim kostimima. Pa tako možete da zateknete vatrogasca koji spašava sa drveta belo, plišano mače, balerine porcelanskog tena kako zamišljeno sede u Dunavskom parku ili doterane postarije gospođe koje sa uživanjem poziraju kod old-tajmera. 

7. Ritam Evrope –već šestu godinu za redom, na Trgu slobode uz seriju koncerata najpopularnijih bendova sa ovih prostora obeležava se Dan Evrope. Novosađani i njihovi gosti su navikli da 9. maj provedu u centru svoga grada slušajući hitove omiljenih bendova. Toplo vreme, dobra atmosfera, tribine, izložbe i pregršt izvanrednih izvođača utabali su put još jednoj lepoj tradiciji Novog Sada.

8. Bicikli na iznajmljivanje – Novi Sad je prvi grad u Srbiji koji je omogućio svima onima koji nemaju svoj bicikl, da iznajme gradski. Prošle godine je postavljeno pet stanica u gradu (kod železničke stanice, Štranda, kampusa, Narodnog pozorišta i Spensa) na kojima možete da iznajmite dvotočkaš... Ukoliko želite da se provozate sa prijateljima ili morate da obavite neki posao u gradu, iznajmljivanje bicikla je najjednostavniji i najpristupačniji način da to učinite. Ova usluga se posebno dopada stancima, te će sigurno postati deo imidža Novog Sada.

9. Štrand – novosadska oaza na trideset stepeni u hladu. Ili četrdeset. Na nekih petnaest minuta hoda od užurbane vreve centra grada protiče lepi, plavi Dunav, a tu je smeštena, kako mnogi smatraju i njegova najlepša plaža. Da su Novosađani oduvek znali da uživaju potvrđuje i činjenica da se Štrand otvrio pre tačno stotinu i jednu godinu. Uz kupljenu ulaznicu dobijao se i kupaći kostim. Već tada je imao spasilačku službu, učitelje plivanja, a zatim je dobio i barake za bicikle, tuševe i restorane, te se ubrzo začula i muzika. Prepoznatljivi šarm je zadržao do danas. Pesak, trava, debela hladovina stogodišnjih stabala, svakog leta privuče stotine hiljada posetilaca. Tokom pet meseci letnje sezone na Štrandu možete uživati u turnirima u odbojci, basketu i tenisu glavom, ali i kulturnim manifestacijama, kao što su “Zov ravnice” i “Vojvodina fest”. Ipak, najveća gužva je tokom trajanja EXIT festivala, jer se na Štrandu održavaju dnevne žurke, kada se sva pozitivna energija seli sa tvrđave na najlepšu plažu na Dunavu.

 

Read More

Preporuka meseca – Murakamijeva 1Q84

Pre nekoliko godina mi se desilo da sam otputovala na dvonedeljni odmor bez i jedne knjige. Uredno složene ostale su na stolu za ručavanje u garsonjeri na Miljakovcu. Dosada je počela da me muči već u vozu, putovanje koje trebalo da traje oko 6 sati, bez pardona se oteglo jer smo putovali srpskim železnicama, a one, kao što je već svima poznato, imaju sopstveni sistem računanja vremena. Gledala sam kroz prozor, slušala muziku, pokušavala da započnem neki iole zanimljiv razgovor (fatalna greška), igrala igrice, ubeđivala sebe da mi se spava i potrošila tek neka dva sata...

Ista muka me je tištila i na planini, seocetu u kome ima dovoljno vremena da se, nakon svih dnevnih aktivnosti, dobrano načitaš. Ako si bilo šta poneo. Da napomenem, ne postoje trafike, prodavnice ili kakva druga mesta na kojima možeš da kupiš neku literaturu. A kako mi je postajalo očiglednije da neću nabasati ni na kakvu knjigu, tako sam više želela da je čitam.

Sreća se okrenula posle nekoliko dana, na moru. Dobila sam knjigu na pozajmicu i rešila da to prvo popodne ostanem sama i nadoknadim sve što sam izgubila. Celo društvo je otišlo na plažu, a ja sam pristavila sebi kaficu, zavalila se u najudobniju stolicu i sa zadovoljstvom počela da čitam. No sreća nije baš dugo potrajala. Već posle desetak strana shvatila sam da je predamnom jedna bezočno predvidiva knjiga, u kojoj se ona, prepametna, prezgodna plavuša, nesvesna svoje lepote zaljubljuje u markatnog, požrtvovanog doktora. Skup klišea, koji ne ostavlja ni malo prostora mašti, ne razgibava vam um, a od samog početka znate kako će se završiti.

  Baš iz tog razloga želim da preporučim knjigu koja će vas zabaviti, uz koju će vam proći vreme, koja će vas neprestano iznenađivati i probuditi u vama najrazličitije emocije. Gde god da ste. U pitanju je poslednji roman japanskog pisca Harukija Murakamija – "1Q84". 

Murakami je u ovom trenutku najprodavaniji japanski pisac kako u svojoj domovini tako i širom sveta, a njegova dela su se prevela na više od 40 jezika. Veliku popularnost stekao je sa knjigom "Norveška šuma", iz 1987. godine, kada su ga mnogi, poredeći ga se Selindžerom, nazivali glasom svoje generacije. Knjiga je, samo u Japanu, prodata u više od 2 miliona primeraka.

Za razliku od "Norveške šume", koja je u potpunosti realna, "1Q84" je roman prožet fantazijom, maštom i nadrealnim, a ovaj stil, kako je Murakami u nekoliko intervjua istakao, mnogo više odgovara njegovoj ličnosti. Jednostavan stil i teži zapleti. Na osnovu njegove biografije, reklo bi se da ga ovakav spoj jednostavnog i komplikovanog prati ceo život. Počeo je da piše tek sa 29. godina, u vreme dok je vodio džez klub u Tokiju. Jedne večeri nakon posla, seo je za kuhinjski sto i započeo svoju priču. Tek tako. Pošto je dobio prvi ček 10 meseci kasnije, sve mu je izgledalo kao ispunjenje sna. Ali samo za trenutak. Već narednog, shvatio je da je pisac. I da je to normalno.

Prvi deo "1Q84" izdat je u Japanu 2009, i za mesec i po dana prodato je preko milion primeraka. Na engleski prevod moralo je da se čeka više od dve godine. Veliko nestrpljenje Murakamijevih obožavalaca kulminiralo je dan pred objavljivanje romana, kada su se ispred knjižara pojavili redovi - pisac sa tretmanom rok zvezde. Prve kritike bile su više nego pozitivne. No, samo dva meseca kasnije, pojavila su se mišljenja da ovaj roman nije ni blizu ranijih Murakamijevih dela i da je izneverio velika očekivanja.

Ne bih želela da prepričavam roman, otkrivam zaplet ili najbolje delove. Mogu samo da kažem da je proza japanskog pisca lako čitljiva (svaka čast na prevodu na srpski), i da me je inspirisala. Način na koji Murakami opisuje svakodnevne, normalne stvari i zatim ih kombinuje sa fantazijom me posebno zadivljuje. Zbog ove njegove sposobnosti sve nadrealne pojave romana su shvatljive, te ostavljaju utisak da baš tu pripadaju i da drugačije nismo ni mogli očekivati.

Knjiga započinje saobraćajnom gužvom na tokijskom autoputu, kada se tridesetogodišnja devojka odlučuje da pođe stepeništem za slučaj nužde kako ne bi zakasnila na ranije zakazan sastanak. Taksista je upozorava da, ukoliko se odluči na takav korak, stvari mogu poprimiti drugačiji oblik. I nije pogrešio. Radnja romana iz tri dela, prati dva lika, tridesetogodišnju Aomame, fitnes instruktorku i Tenga, mladog profesora matematike koji želi da postane pisac. Dakle, još jedna priča o devojci i momku, ali posve drugačija od svega što ste ranije čitali.

No, mnogima se ne dopada što Murakami u većini svojih romana ima elemente nadrealnog. U intervjuu iz 2004. on je objasnio zbog čega je za njega fantazija neizostavna:

"Živimo u lažnom svetu i gledamo lažne vesti. Borimo se u lažnom ratu. Naša vlada je lažna. Ipak, mi pronalazimo realnost u ovom lažnom svetu. Zato su i naše priče iste. Prolazimo kroz lažne scene, ali smo mi, dok prolazimo kroz njih, stvarni. Situacije su stvarne, u smislu da postoji posvećenost i da su veze koje uspostavimo istinske."

Prva i poslednja fotografija: Bezbojan

 

 

 

 

 

Read More

Nazivi filmova na leskovačkom

Sinoć sam nekim poslom pregledala stare mejlove i naišla na jedno od onih cirkularnih pisama koje, na moju žalost, ljudi više ne šalju. Čitala sam red za redom, išle su mi suze i shvatila da ovo moram sa vama da podelim! Uživajte u vikendu!


Šta sve možeš u Denveru kada si mrtav – Kue ce rabotiš u Denver kd lipšeš

Poljubac zmaja – Celivka od aždaju

Pakt s vukovima – Neću rat, bolje je sas vuci

Mačka na limenom, usijanom krovu – Mačka na zeske limene ceramide

O, brate, gde si – A, be, bate kude si

Ko to tamo peva – Kuj taj tam poe

Bekstvo iz Njujorka – Bežanija iz Njujork

Policijska akademija – Fakultet na milicajci

Razjareni bik – Pebesnili bivol

Trči, Lola, trči – Begaj, Lolo, begaj

Vatrene ulice – Sokaci u oganj

Mala noćna muzika – Malecka svirka po tamninu

Blistavi um – Ubav mozak

Nismo više klinke – Porasnule smo

Sam u kući – Doma, bez gosti

Dobar, loš, zao – Nee loš, ne valja, ić ne valja

Prohujalo s vihorom – Oduvaja gi vetar

Svi nasi strahovi – Sve kue se plašimo

Za kim zvona zvone – Po koga zvoniv zvonca

U Kini jedu pse – U Kinu jedev kuciki

Dvanaest žigosanih – Dvanaes sas beleg

Poslednji samuraj – Samuraj na kraj

Dobro, da bolje ne može biti – Merak rabota

Sve o mojoj majci – Sve o mamu

Hvala Lejli.

Read More

Mačak u krpi

Prvi put sam dobila mače kada sam imala 7 ili 8 godina. Sećam se da je bilo rano leto, mama se zadržala kod neke prijateljice i sa sat, dva zakašnjenja došla kući. Videla sam je sa ulice i potrčala ka njoj, da bi kao i svakog dana prekopala i kesu i tašnu i potražila moj omiljenji euroblok. Kesa nije bila providna ali su se ocrtavale neke debele knjige na njenom dnu. U prvi mah sam se uplašila da zbog biblioteke i tamo nekog kafenisanja nisam ostala bez redovnog sledovanja slatkog (i ovako je kasnila) pa sam u sekundi zagnjurila ruku ne gledajući. Umesto namirnica, pod prstima sam osetila toplo krzno. Trgla sam se, pogledala u mamu koja se smejala i zavirila u tu, neprovidnu, belu kesu. Pogled su mi uzvratile zelene, bademaste oči. Tako sam ja dobila Macuš, prvog ljubimca kome je bilo dozvoljeno da ulazi u kuću, i posle koje sam verovala da između mačaka i mene postoji neka tajna i posebna veza.

Macuš već odavno nije sa mnom i posle nje sam imala još nekoliko ljubimaca, ali mi se čini da se takva ljubav više nije ponovila. Ona me je čekala svaki dan posle škole, uvek na istom mestu, bilo da pada kiša, sneg ili sija sunce. Najviše je volela da se zavlači u plastične kese, da skače na njih, šuška i kida. Kada je porasla, u kese je odlazila da spava...

Ubeđena sam da su mačke inteligentnije od pasa i da mogu sve što i oni, samo neće, mrzi ih. Badi je naučio da otvara vrata sa četiri meseca, Toma je obožavao da se igra "traže" a Leo da donosi lopticu. Svi su drugačiji i svi su isti. Svi su nam pružili mnogo ljubavi. Možda mi je zato i toliko teško kada vidim napuštene mačiće na ulici. I ljude koji prolaze pored njih, sažaljivo ih gledaju, poneko čak i tepa, a onda ih samo prekorače i nastave sa svojim danom i životom.

Prošlo leto sam pronašla jedno graorasto mače kod kontejnera. Bilo je preplašeno, neprestano je mjaukalo, pored njega je bila kutija u kojoj je verovatno bio donesen a sa strane plastični poklopac sa ostacima mleka. Dozivala sam ga, nešto pričala, bilo mi ga je jako žao a onda sam se samo okrenula i otišla. Sebe sam pravdala raznim izgovorima: "živimo u iznajmljenom stanu, ljubimci nisu dozvoljeni, nemam vremena, previše je malo... " Predveče sam ponovo prošla tim putem. Želela sam da umirim savest, pa sam ubeđivala sebe kako ga je neko do sada sigurno odneo kući. Međutim, tigrasto mače je i dalje bilo tu. Tada sam donela odluku, zgrabila kutiju, ubacila mače i na putu do stana razmišljala šta dalje.

Već na prvi pogled je bilo jasno da nije imao više od tri nedelje. I da je pun buva. I da je gladan i poprilično glasan za svoju konstituciju. Ubrzo sam skovala plan: brinuću se o njemu dok ga neko ne usvoji. Kad sam stigla kući, pronašla sam novu kutiju i započela informisanje. Mogu samo da kažem: "Hvala bogu na internetu!" Tu sam potvrdila svoju pretpostavku o starosti, videla kako treba da se rešim buva, kako da ga hranim, naučim na posip i kako da ga ugrejem.

Prašak protiv buva nisamo smeli da koristimo jer je bio previše mali, pa smo, prema savetu veterinara, započeli neko polu-kupanje, polu-brisanje. Zavili smo ga u kuhinjsku krpu i tada nam je na pamet palo ime: Zaviša! (to ime stvarno postoji, ko ne veruje, nek slobodno proveri). 

Zaviša je sa nama ostao desetak dana. Voleo je da jede, da se igra, često je udarao u ormar, ukakio se na tepih, ali je, sigurna sam, bio najlepše mače na svetu. Noću sam se budila da proverim kako spava. Danju sam ga neprestano mazila. A onda se na oglas koji smo postavili javila neka devojka iz Batajnice. Želela je Zavišu, nije joj smetalo što smo u Novom Sadu, doćiće to veče, rekla je.

Srele smo se kod Futoške. Zaviša je nekoliko puta pokušao da iskoči iz kutije, ja sam ga držala a onda sam se i rasplakala. Spakovala sam sve igračke koje je u međuvremenu dobio, mali peškir koji je služio kao ćebe i njegovu hranu. Ona je obećala da će ga čuvati i voleti. To mi je bilo jedino važno. 

Fotografije: Bezbojan

Read More

Drvoseča i novinar

Početak bajke? Teško. Drvoseča i novinar su, prema poslednjim istraživanjima kompanije "CareerCast" dve najgore profesije u 2013. godini. S tim da je ipak bolje biti drvoseča. Na ovoj listi, koja se formira već 25 godina za redom, novinarstvo je uvek bilo pri dnu, iz godine u godinu je padalo sve niže, da bi danas i zvanično postalo najlošiji posao.

U vremenu kada su mediji najjače oruđe u rukama elite, novinarstvo postaje arhaičan i zastareo zanat, koji je nekako svima na smetnji. Činjenice su sve manje bitne, kulturno-obrazovni program je misaona imenica, a sa svih strana smo zasuti zabavom. Predviđanja o značaju i uticaju televizije velikih antiutopijskih pisaca pre pola veka (a i više) ostvarila su se kao najgora kazna. Televizori su sve veći, programa sve više a sadržaja gotovo i da nema.

Vreme u kome smo proklinjali latino-američke serije danas je davna prošlost, jer već više od decenije svetom haraju različite rijaliti emisije u kojima svađe i seks najviše privlače pažnju. A sa mutacijom televizijske zabave, mutira i sistem vrednosti koji nam se svakodnevno nameće. Od dobrih i naivnih glavnih junakinja, koje nakon brojnih prepreka zlih rođaka osvajaju zasluženu ljubav i sreću, do gomile zatvorenih "vipovaca", koji svoju posrnulu karijeru svađama, fizičkim nasrtajima, nekulturom i spletkaranjem dižu na staklene noge. Makar na dva meseca, kada će se o njima ponovo pisati i pričati. I sa svakom novom sezonom, lestvica prihvatljivog spušta se niže.

Postavlja se pitanje zašto je, nekada jedna od omiljenih profesija, u poslednje dve decenije polako, ali sigurno tonula na dno. Jedan od razloga sigurno je novac. Godinama se novinarima, naročito u štampanim medijima, honorari postepeno smanjuju. Plata koju većina novinara dobija (ne uzimajući u obzir zvezde medijskog neba) jednostavno nije dovoljna za stres kojim su svakodnevno izloženi. O tome koliko su plaćeni medijski radnici u Srbiji ne vredi ni pričati. Pored toga, radno vreme ne postoji, utrkivanje sa rokovima je sastavni deo posla, a čeprkanje po "određenim" temama može biti štetno po zdravlje.

Sa druge strane, nove tehnologije su, namesto potpune medijske demokratije, donele još veće obezvređivanje novinarskog poziva. Medijske kuće često preuzimaju vesti sa lica mesta, od blogera, sa tvitera, dok se fotoreporteri olako zamenjuju svedocima sa terena, koja su u datom trenutku u ruci nosili mobilni telefon. Za svoje izveštaje i fotografije ne traže novac, već samo potpis. Kako su već istakli teoretičari novinarstva, u 21. veku medijima, a naročito internetom, zavladalo je "laičko novinarstvo", koje nije donelo različite uglove sagledavanja, više izvora i istinite informacije, već nameštene priče, kulise i scenografiju po potrebama oglašivača, medija i njihovih vlasnika.

21. vek je vek informacija. U svako doba dana i noći, iz svih delova sveta, bez pauze i predaha. Različita mišljenja, suprotsavljene strane, crno bele slike, po neka siva, pa neka svako odabere svoje stanovište. No, čini se, da su najistinitije one vesti koje su najglasnije. Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Danas više nego ikada. Vesti se usklađuju tiražima i rejtinzima, senzacionalizam je postao sastavni deo medijskog obraćanja, dok se neke teme u širokom luku zaobilaze. Tekstovi su sve kraći, analize sve pliće, a čitaoci u moru informacija svoju pažnju usmeravaju samo na naslove.

Optimisti veruju da lek postoji. Nezavisni mediji, talentovani i obrazovani novinari i kvalitetan javan servis. Sa ove tačke gledišta, u Srbiji mnogo toga nedostaje. Nekoliko puta su mi zamerili da su mi tekstovi predugački. U doba tvitera i instagrama, kada se komunicira kroz 140 karaktera ili fotografiju, sigurna sam i da jesu. Ali i dalje ostajem pri mišljenju da je u većini slučajeva teško proniknuti u suštinu samo kroz jednu rečenicu. A za to je, opet, potrebno više vremena, nešto što nam danas hronično nedostaje.

 

 

 

 

Read More

Uz iće i piće sve se zaboravlja

Prvi put se u Srbiji Praznik rada obeležio pre tačno 120 godina. Siromašni radnici s kraja 19. veka okupili su se ispred kafane "Radnička kasina" u Beogradu i istakli čuvenu parolu "Proleteri svih zemalja, ujedinite se". Od tada je ovom zemljom protutnjalo nekoliko ratova, granice su se šile i parale, živesmo u podvrstama kapitalizma i socijalizma, a na kraju i u autentičnoj tranziciji, ali proslava ovog komunističkog praznika i dalje je ostala živa. U izmenjenom obliku.

Ovde nije reč o tome koliko se sećamo tih prvih žrtava tvrde kapitalističke palice, zbog kojih se i obeležava ovaj dan, već o radničkom prazniku u Srbiji, prilagođenom našoj tradiciji i kulturi. Prvi maj, uranak, vremenom je izrastao u jedan od bitnijih praznovanja u godini, kada se uz roštilj, prasence i pilence, zaboravlja na sve što nas, kao radnike, i zaposlene i nezaposlene, pritiska. Ko želi da taj, slobodan prolećni dan, protestvuje što nije dobio platu poslednjih nekoliko meseci, ili što je jedan od nekoliko desetina, stotina hiljada ljudi koji su izgubili posao? Ko želi da priziva tri čuvene osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna? Radi se kad treba i koliko treba.

Psiholozi kažu da je za radničku apatiju kriv stid koji osećamo zbog svoje bede, a vođe sindikata kažu da ove godine, zbog političke situacije, nije u redu da dignemo svoj glas. Čovek bi mogao da se zapita koje nam je to godine politička situacija dozvolila da se bavimo i ovim pitanjima? Čini se da nas uvek izguraju neke "veće" teme.

Proslava Prvog maja je iskrojena po onoj staroj srpskoj: "Udri brigu na veselje". A mi smo šampioni u udaranju brige. Oni ambiciozniji slavljenici roštiljanje planiraju danima unapred, jer treba pronaći odgovarajuće mesto, zgotiviti najukusniije meso i salaticu, pa se roštiljaska palica prepušta samo najboljima. Sa druge strane, tu su i ona stihijska okupljanja, kada se u poslednjem trenutku o svemu odlučuje i koja su često, za mene, najinteresantija. Bez pritiska i prevelikih očekivanja.

Kliše: sa prijateljima je najlepše. Ali ako je uz priajtelje lepo vreme, Dunav, šuma, pomenuto prasence i pilence, muzikalna osoba koja nije zaboravila gitaru, meni je savršeno. A savršeno je dovoljno.  

fotografije: Bezbojan

Read More

Berlin, za kraj

Tu noć kada smo stigli u Berlin, dočekalo nas je ledeno vreme, mećava, bili smo sami na stanici kod areodroma, negde izvan grada i nikako nismo uspevali da shvatimo kako funkcioniše automamat za karte za gradski prevoz. Povrh svega, bila sam gladna. I baš u takvim trenucima, meni se, kao po nekom pravilu, javi misao da smo trebali da uplatimo aranžman za letovanje u Grčkoj ili Turskoj, gde te turistička agencija sprovede direkt do hotela, objasni gde je plaža a za sve ostale nedoumice dobiješ broj telefona vodiča... Ipak, jedno kampovanje pre šest, sedam godina, bilo je dovoljno da me nauči da delim sa drugim ljudima kupatilo, da ponesem čepove za uši ako neko hrče i da shvatim da je tokom putovanja najmanje bitno gde spavaš, a najvažnije iskustvo i ljudi koje upoznaš.

Raspoloženje mi se popravilo kad smo stigli ispred našeg hostela. Ne bih želela da zvučim patetično, ali je stvarno bilo kao u bajci. Nekoj modernoj. A kako sam ja romantičar u duši, ovakve slike me uvek obore sa nogu. A i atmosfera u hostelu je bila prilično drugačija od onoga što sam očekivala. Umesto „hladnih“ Nemaca, dočekali su nas pivom zagrejani Škoti, koji su odlučili da momačko veče proslave u Berlinu. Mešalo se tu sve i svašta od alkohola, svojim kapacitetom su zadivili nemačke domaćine, a vreme su ubijali igrajući „izazova“. Bilo je tu raznih predloga, koji su mi pokazali da su Škoti, bar ovi koji su odseli u Pfefferbettu, narod oslobođen društvenih stega i normi. Detaljnije ne bih opisivala. 

Ulaz u hostel Pfefferbett

Čim je osvanuo novi dan, puni elana, krenuli smo u osvajanje grada. Prošetali smo do Branderbuške kapije, koju sam opisala u prošlom postu, a zatim nastavili manje-više spontanu šetnju. Južno od kapije se nalazi Holokaust Memorijal, spomenik  Jevrejima koji su umrli za vreme Drugog svetskog rata. U celoj Evropi su se, decenijama nakon završetka rata, gradili spomenici u znak sećanja na ljude koji su u tim godinama izgubili svoje živote. Posetila sam mnoge od njih, ali je Holokaust Memorijal sigurno ostavio najsnažniji utisak. Prostire se na 19000 kvadratnih metara i sačinjen je od granitnih stela različitih dimenzija, a cela građevina, iako se  unutar nje šetaju brojni turisti, jezivo podseća na veliko, pusto groblje. Ideja nemačkog arhitekte Petera Ajzemana, tvorca ovog projekta, je bila da se stvori nelagodna i zbunjujuća atmosfera (u čemu je, po mom mišljenju u potpunosti uspeo), koja prikazuje sistem koji besprekorno funkcioniše ali koji je „izgubio dodir sa čovečnošću“. Odmah po izgradnji, spomenik je izazvao brojne kontraverze, a tadašnji lider nemačke jevrejske zajednice ga je nazvao krajnje nepotrebnim. 

Visina stela varira od 0,2m do 4,8m

Do pre nekoliko decenija, glavni grad Nemačke je bio podeljen debelim betonskim zidom na dva dela: istočni i zapadni. Berlinski zid, čiji ostaci i dan danas stoje ali tek kao turistička atrakcija, izgrađen je gotovo preko noći, u leto 1961. godine. Odluka je donesena nakon što je sve veći broj stanovnika Istočne Nemačke bežao u zapadni deo, zbog čega je država gubila radnu snagu i bila pred ekonomskim kolapsom. Zid je u početku bio napravljen od bodljikave žice, da bi se u narednim decenijama sagradio betonski, na čijem vrhu su postavljene glatke cevi, koje su još više trebale da otežaju beg. Prema rečima visokih zvaničnika sa istoka, zid je trebalo da odbrani Nemce od preostalih fašista u zapadnom delu. Na Zapadu, betonsku barijeru su nazvali „Zid srama“. Do njegovog rušenja, 1989. godine oko 5000 ljudi je uspelo prebegne u zapadnu Nemačku, ali je u ovim pokušajima nekoliko stotina njih izgubilo život. Početkom osamdesetih, veliki broj umetnika iz svih delova sveta je počelo da slika po poslednjoj verziji betonskog zida, naravno sa njegove zapadne strane. 

Fotka koja me je apsolutno oduševila - pozajmeljeno od History Channel - preklapanje prošlosti i sadašnjosti

U prošlom postu sam opisala koliko sam fascinirana nemačkom neosetljivošću na hladnoću. Gole noge, mokra kosa i vožnja biciklom na martovskom minusu. Berlin je ravan i mnogi misle da je to razlog zašto je bicikl kao prevozno sredstvo toliko popularan u ovom gradu. Ali kada sam videla da, kako mlado tako i staro, seda na svoje ljubimce odmah po završetku jake mećave, te da im ne smetaju ni nanosi snega (koji su, ruku na srce, u rekordnom vremenskom roku bili počišćeni), niti led po biciklističkim stazama, zaključila sam da čeličnim Berlincima ni neko malo brdo ne bi predstavljalo problem. Dok smo se šetali tog prvog jutra u gradu, videla sam ostavljene bicikle na ulicama Berlina, zaključane oko bandera, u parkovima, kod klupa i spomenika... Razmišljala sam kako bi ti bicikli kod nas „nestali“ preko noći, a ovde su čekali samo malo sunca i svoje vlasnike da se vrate po njih.

Sa našim "vodičem" u šetnji

Iznajmljivanje bicikla za ceo dan košta 12 EUR

Socijalistička prošlost istočnog dela Berlina donela je još jednu prepoznatljivu sliku i suvenir za sve turiste: Ampelmännchen iliti mali, saobraćajni svetlosni čovek. Dok su u zapadnom delu grada semafori izgledali kao bilo gde u svetu, šezdesetih godina prošlog veka, u istočnom delu su za regulisanje pešačkog prelaza postavljeni mali čovečuljci sa šeširom, u pokretu. Preživeli su godine pod gvozdenom zavesom i ostali izuzetno popularni čak i nakon rušenja Berlinskog zida. Iako su postojale inicijative da se čovečuljak u šeširu zameni standardnim semaforom, Ampelmännchen je dobio kultni status virtuelni maskote za sve istočnonemačke nostalgičare.

Nemoguće je samo rečima i fotografijama dočarati duh ovog grada, jer on se mora doživeti. Njegove ulice, ljude, galerije i muzeje, u martu, avgustu, septebru, svejedno. Sa sobom sam ponela sećanje na prestonicu koju nisam očekivala, koja me je iznenadila i oduševila i u kojoj bih sigurno mogla da živim. Ako ne na duže, Berlinu ću se vratiti sigurno još jednom, makar na koji dan. Do tada...

Fotografije: Bezbojan

The End

Read More

O gradu na reci Špreji

Na putovanje u Berlin odlučili smo se na prečac. Prošlo je tek par dana od dočeka Nove godine, zagazili smo u taj najduži mesec kada retko ko pomišlja na aranžmane, putovanje i uplate, a ponajmanje ja. Ipak, desio se jedan klik, jedna neverovatna ponuda u kombinaciji sa dosadnim zimskim popodnevom i vremenskim rokom od nekoliko sati kada je trebalo doneti odluku. Da smo imali više vremena za razmišljanje možda ne bih videla Berlin i Nemačku, jer bi moj „zdrav razum“, kao i mnogo puta ranije, pronašao hiljadu i jedan razlog protiv tog putovanja. Međutim, impulsivnost je u trenutku prevagnula, i već narednog dana smo uplatili novac.

          Početak marta, kada je trebalo da krenemo u glavni grad Nemačke, bio je toliko topao da sam, ošamućena od tog prolećnog ludila, napisala jedan tekst u stilu „lepo vreme je stiglo, sve na noge diglo“. Na svu sreću, i moju i vas koji čitate ove redove, nisam ga objavila. Ipak, uspela sam da napravim drugu grešku: zavedena martovskim suncem, ponela sam malo laganiju garderobu, iako sam znala da će u Berlinu biti ispod nule. Savest sam umirila vunenom kapom i rukavicama. Malo je reći da to nije bilo dovoljno i da će ova odluka znatno uticati na naredne dane. No, idimo redom.          

          Putovanje u glavni grad Nemačke počelo je u petak uveče, u Novom Sadu. Vozom smo krenuli do Budimpešte i ovog puta smo odlučili da po prvi put isprobamo kušet kola. Pre nego što je voz stigao iz Beograda, zamišljala sam neku prljavu posteljinu, požutelu  od pranja, troje raspričanih saputnika i hrkanje (zbog čega sam kupila čepove za uši)... Na moju veliku sreću, pogrešila sam. Ne da nismo imali cimere u kupeu, nego mi se činilo da smo sami u čitavom vagonu. Dok sam se dva puta okrenula, prešli smo granicu i stigli u glavni grad Mađarske. Avion je trebalo da poleti tek oko pet popodne, pa smo slobodno vreme pred nama iskoristili za besciljno bazanje po gradu.  

Najlepša železnička stanica 

Klupa ispred Memorijalnog muzeja Franc Lista

Let do Berlina je trajao nešto više od sat vremena, ali, nakon prvog koraka na nemačkom tlu, imala sam osećaj da sam otišla daleko na sever. Svuda oko nas padale su pahulje, duvao je ledeni vetar i aerodrom je bio siv. Ubeđivala sam sebe da tako neka sitnica, kao što je mećava, ne bi trebalo da me obeshrabri. Puni entuzijazma, krenuli smo gradskom železnicom (S9) do grada.

Prevoz: Schönefeld aerodrom se nalazi u C zoni, pa smo kupili ABC kartu na automatu na stanici. Karta košta malo više od tri evra i mora da se validira pre ulaska u voz. Do grada smo putovali nekih pola sata, preseli na liniju U2 i posle dve stanice bili smo ispred našeg hostela. Inače, pojedinačna karta za AB zonu košta 2,40 EUR i sa njom možete da presedate koliko god želite jer važi dva sata. Smatram da se jedan grad najbolje upoznaje pešačenjem, ali s obzirom na vreme koje nas je zateklo u Berlinu, bili smo prinuđeni da kupimo kartu za ceo dan (6,50 EUR) jer je to bio jedini način da obiđemo sve delove grada koje smo planirali. 

U prvom delu priče o Berlinu pažnju sam posvetila muzejima, pa bih u tom duhu i nastavila. No, ovaj muzej je drugačiji od prethodnih jer je posvećen čuvenoj berlinskoj kobasici, jednom od zaštitnih znakova nemačke prestonice. Nemci su ponosni na ovaj specijalitet, jer smatraju da u potpunosti odražava duh ovog grada, spajajući tradicionalno sa nekovencionalnim. Poslužuje se isečena u kartonskoj kutiji, dobro prelivena crvenim sosom koji podseća na neki blaži kečap sa karijem u prahu. Osnovna varijanta currywursta košta oko 2 EUR, a ako se baš oduševite ovom kobasicom sa karijem, posetite i muzej u njenu čast, a ovo zadovoljstvo će vas koštati između 7 – 11EUR.

Na samo dve stanice od našeg hostela nalazio se Alexanderplatz, ali moram da budem iskrena, ponekad smo pešačili do tamo a ponekad išli metroom. Krivac: vreme. Mećava se smenjivala sa suncem, ali temperatura nije nikada prelazila nulti podeljak. Sve vreme sam razmišljala o mojoj najtoplijoj jakni i pravim zimskim čizmama u kojima mi noge neće biti mokre. Hladnoća me je tih pet dana štipala po obrazima i rukama a put za šetnju sam birala na osnovu osunčanosti ulice. Sve ovo, čini se, uopšte ne smeta Nemcima. Videla sam dosta devojaka koje su se šetale u starkama, nosile prekratke helanke ispod kojih su im virile crvene smrznute noge. Dve Nemice sa kojima smo delili sobu su fen smatrale izlišnom spravom, pa su kosu nakon pranja samo dobro istrljale peškirom i izašle napolje. Da njih dve nisu usamljen slučaj zaključila sam u narednim danima, no pomislih, da se mi Srbi, neopravdano bojimo i promaje i upale mozga?!

Meni je hot-dog bio ukusniji od čuvenog currywurta

Poslednji dan je sedeo na istom mestu, samo u ogromnoj bari

Radni ljudi Nemačke

Alexanderplatz, iliti Alex, je najveći trg u Berlinu, koji je dobio ime u čast posete ruskog cara Aleksandra I početkom 19. veka. S obzirom da je ovo raskrsnica gradskog prevoza sigurno ćete se na njemu naći više puta. Trgom dominira najviša konstrukcija u Nemačkoj, Tv toranj, na čijem vrhu se nalazi preskupi rotirajući restoran. Krajem šezdesetih, tokom rekonstrukcije trga, izgrađen je Svetski sat, na kome su prikazane sve vremenske zone, a koji je, kako smo čuli, omiljeno mesto sastajanja Berlinaca.

Jedan od načina da uživate u razgledanju Berlina, a koji se po ovim vremenskim prilikama pokazao kao idealan, su autobuske linije 100 i 200. To su gradski dabldekeri i ako uđete na početnim stanicama, postoji velika šansa da zauzmete najbolje mesto – prva sedišta na spratu. Linija 100 obilazi centar grada, dok se linija 200 pruža u zabačenije delove Berlina. U ovim autobusima važi regularna karta, koju, ako ste je ranije validirali, morate da pokažete vozaču.

Linija 100 ispred Branderburške kapije

Čišćenje na minusu

 Iz Berlina se ne možete vratiti a da se ne fotografišete ispred jednog od najprepoznatljivijih spomenika Berlina. Peške, sa mapom u rukama ili linijom 100, posetite Branderburšku kapiju. To je nekadašnja gradska kapija, obnovljena u 18. veku (i ponovo u 21, jer je pretrpela značajna oštećenja tokom Drugog svetskog rata) i predstavlja ulaz u ulicu Unter den Linden koja je nekada vodila do gradske palate pruskih monarha. Danas ispred nje možete da kupite pasoš Istočne Nemačke, da se slikate sa policajcima u uniformi Istočne Nemačke, medvedom ili Dart Vejderom. U blizini se nalazi Rajhstag, renoviran tokom devedesetih godina, a koji na žalost nismo stigli da posetimo.Elem, u poslednjoj deceniji je za sve turiste najinteresantnija staklena kupola, a poseta ovoj atrakciji se, koliko sam razumela, zakazuje mejlom. Pa tako ovu zgradu ostavljamo za sledeći put.

Fotografije: Bezbojan

Za sve vas koji niste imali prilike, I deo možete da pročitate ovde.

Kraj drugog dela 

Read More