Drvoseča i novinar

Početak bajke? Teško. Drvoseča i novinar su, prema poslednjim istraživanjima kompanije "CareerCast" dve najgore profesije u 2013. godini. S tim da je ipak bolje biti drvoseča. Na ovoj listi, koja se formira već 25 godina za redom, novinarstvo je uvek bilo pri dnu, iz godine u godinu je padalo sve niže, da bi danas i zvanično postalo najlošiji posao.

U vremenu kada su mediji najjače oruđe u rukama elite, novinarstvo postaje arhaičan i zastareo zanat, koji je nekako svima na smetnji. Činjenice su sve manje bitne, kulturno-obrazovni program je misaona imenica, a sa svih strana smo zasuti zabavom. Predviđanja o značaju i uticaju televizije velikih antiutopijskih pisaca pre pola veka (a i više) ostvarila su se kao najgora kazna. Televizori su sve veći, programa sve više a sadržaja gotovo i da nema.

Vreme u kome smo proklinjali latino-američke serije danas je davna prošlost, jer već više od decenije svetom haraju različite rijaliti emisije u kojima svađe i seks najviše privlače pažnju. A sa mutacijom televizijske zabave, mutira i sistem vrednosti koji nam se svakodnevno nameće. Od dobrih i naivnih glavnih junakinja, koje nakon brojnih prepreka zlih rođaka osvajaju zasluženu ljubav i sreću, do gomile zatvorenih "vipovaca", koji svoju posrnulu karijeru svađama, fizičkim nasrtajima, nekulturom i spletkaranjem dižu na staklene noge. Makar na dva meseca, kada će se o njima ponovo pisati i pričati. I sa svakom novom sezonom, lestvica prihvatljivog spušta se niže.

Postavlja se pitanje zašto je, nekada jedna od omiljenih profesija, u poslednje dve decenije polako, ali sigurno tonula na dno. Jedan od razloga sigurno je novac. Godinama se novinarima, naročito u štampanim medijima, honorari postepeno smanjuju. Plata koju većina novinara dobija (ne uzimajući u obzir zvezde medijskog neba) jednostavno nije dovoljna za stres kojim su svakodnevno izloženi. O tome koliko su plaćeni medijski radnici u Srbiji ne vredi ni pričati. Pored toga, radno vreme ne postoji, utrkivanje sa rokovima je sastavni deo posla, a čeprkanje po "određenim" temama može biti štetno po zdravlje.

Sa druge strane, nove tehnologije su, namesto potpune medijske demokratije, donele još veće obezvređivanje novinarskog poziva. Medijske kuće često preuzimaju vesti sa lica mesta, od blogera, sa tvitera, dok se fotoreporteri olako zamenjuju svedocima sa terena, koja su u datom trenutku u ruci nosili mobilni telefon. Za svoje izveštaje i fotografije ne traže novac, već samo potpis. Kako su već istakli teoretičari novinarstva, u 21. veku medijima, a naročito internetom, zavladalo je "laičko novinarstvo", koje nije donelo različite uglove sagledavanja, više izvora i istinite informacije, već nameštene priče, kulise i scenografiju po potrebama oglašivača, medija i njihovih vlasnika.

21. vek je vek informacija. U svako doba dana i noći, iz svih delova sveta, bez pauze i predaha. Različita mišljenja, suprotsavljene strane, crno bele slike, po neka siva, pa neka svako odabere svoje stanovište. No, čini se, da su najistinitije one vesti koje su najglasnije. Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Danas više nego ikada. Vesti se usklađuju tiražima i rejtinzima, senzacionalizam je postao sastavni deo medijskog obraćanja, dok se neke teme u širokom luku zaobilaze. Tekstovi su sve kraći, analize sve pliće, a čitaoci u moru informacija svoju pažnju usmeravaju samo na naslove.

Optimisti veruju da lek postoji. Nezavisni mediji, talentovani i obrazovani novinari i kvalitetan javan servis. Sa ove tačke gledišta, u Srbiji mnogo toga nedostaje. Nekoliko puta su mi zamerili da su mi tekstovi predugački. U doba tvitera i instagrama, kada se komunicira kroz 140 karaktera ili fotografiju, sigurna sam i da jesu. Ali i dalje ostajem pri mišljenju da je u većini slučajeva teško proniknuti u suštinu samo kroz jednu rečenicu. A za to je, opet, potrebno više vremena, nešto što nam danas hronično nedostaje.