Mačak u krpi

Prvi put sam dobila mače kada sam imala 7 ili 8 godina. Sećam se da je bilo rano leto, mama se zadržala kod neke prijateljice i sa sat, dva zakašnjenja došla kući. Videla sam je sa ulice i potrčala ka njoj, da bi kao i svakog dana prekopala i kesu i tašnu i potražila moj omiljenji euroblok. Kesa nije bila providna ali su se ocrtavale neke debele knjige na njenom dnu. U prvi mah sam se uplašila da zbog biblioteke i tamo nekog kafenisanja nisam ostala bez redovnog sledovanja slatkog (i ovako je kasnila) pa sam u sekundi zagnjurila ruku ne gledajući. Umesto namirnica, pod prstima sam osetila toplo krzno. Trgla sam se, pogledala u mamu koja se smejala i zavirila u tu, neprovidnu, belu kesu. Pogled su mi uzvratile zelene, bademaste oči. Tako sam ja dobila Macuš, prvog ljubimca kome je bilo dozvoljeno da ulazi u kuću, i posle koje sam verovala da između mačaka i mene postoji neka tajna i posebna veza.

Macuš već odavno nije sa mnom i posle nje sam imala još nekoliko ljubimaca, ali mi se čini da se takva ljubav više nije ponovila. Ona me je čekala svaki dan posle škole, uvek na istom mestu, bilo da pada kiša, sneg ili sija sunce. Najviše je volela da se zavlači u plastične kese, da skače na njih, šuška i kida. Kada je porasla, u kese je odlazila da spava...

Ubeđena sam da su mačke inteligentnije od pasa i da mogu sve što i oni, samo neće, mrzi ih. Badi je naučio da otvara vrata sa četiri meseca, Toma je obožavao da se igra "traže" a Leo da donosi lopticu. Svi su drugačiji i svi su isti. Svi su nam pružili mnogo ljubavi. Možda mi je zato i toliko teško kada vidim napuštene mačiće na ulici. I ljude koji prolaze pored njih, sažaljivo ih gledaju, poneko čak i tepa, a onda ih samo prekorače i nastave sa svojim danom i životom.

Prošlo leto sam pronašla jedno graorasto mače kod kontejnera. Bilo je preplašeno, neprestano je mjaukalo, pored njega je bila kutija u kojoj je verovatno bio donesen a sa strane plastični poklopac sa ostacima mleka. Dozivala sam ga, nešto pričala, bilo mi ga je jako žao a onda sam se samo okrenula i otišla. Sebe sam pravdala raznim izgovorima: "živimo u iznajmljenom stanu, ljubimci nisu dozvoljeni, nemam vremena, previše je malo... " Predveče sam ponovo prošla tim putem. Želela sam da umirim savest, pa sam ubeđivala sebe kako ga je neko do sada sigurno odneo kući. Međutim, tigrasto mače je i dalje bilo tu. Tada sam donela odluku, zgrabila kutiju, ubacila mače i na putu do stana razmišljala šta dalje.

Već na prvi pogled je bilo jasno da nije imao više od tri nedelje. I da je pun buva. I da je gladan i poprilično glasan za svoju konstituciju. Ubrzo sam skovala plan: brinuću se o njemu dok ga neko ne usvoji. Kad sam stigla kući, pronašla sam novu kutiju i započela informisanje. Mogu samo da kažem: "Hvala bogu na internetu!" Tu sam potvrdila svoju pretpostavku o starosti, videla kako treba da se rešim buva, kako da ga hranim, naučim na posip i kako da ga ugrejem.

Prašak protiv buva nisamo smeli da koristimo jer je bio previše mali, pa smo, prema savetu veterinara, započeli neko polu-kupanje, polu-brisanje. Zavili smo ga u kuhinjsku krpu i tada nam je na pamet palo ime: Zaviša! (to ime stvarno postoji, ko ne veruje, nek slobodno proveri). 

Zaviša je sa nama ostao desetak dana. Voleo je da jede, da se igra, često je udarao u ormar, ukakio se na tepih, ali je, sigurna sam, bio najlepše mače na svetu. Noću sam se budila da proverim kako spava. Danju sam ga neprestano mazila. A onda se na oglas koji smo postavili javila neka devojka iz Batajnice. Želela je Zavišu, nije joj smetalo što smo u Novom Sadu, doćiće to veče, rekla je.

Srele smo se kod Futoške. Zaviša je nekoliko puta pokušao da iskoči iz kutije, ja sam ga držala a onda sam se i rasplakala. Spakovala sam sve igračke koje je u međuvremenu dobio, mali peškir koji je služio kao ćebe i njegovu hranu. Ona je obećala da će ga čuvati i voleti. To mi je bilo jedino važno. 

Fotografije: Bezbojan

Read More

Drvoseča i novinar

Početak bajke? Teško. Drvoseča i novinar su, prema poslednjim istraživanjima kompanije "CareerCast" dve najgore profesije u 2013. godini. S tim da je ipak bolje biti drvoseča. Na ovoj listi, koja se formira već 25 godina za redom, novinarstvo je uvek bilo pri dnu, iz godine u godinu je padalo sve niže, da bi danas i zvanično postalo najlošiji posao.

U vremenu kada su mediji najjače oruđe u rukama elite, novinarstvo postaje arhaičan i zastareo zanat, koji je nekako svima na smetnji. Činjenice su sve manje bitne, kulturno-obrazovni program je misaona imenica, a sa svih strana smo zasuti zabavom. Predviđanja o značaju i uticaju televizije velikih antiutopijskih pisaca pre pola veka (a i više) ostvarila su se kao najgora kazna. Televizori su sve veći, programa sve više a sadržaja gotovo i da nema.

Vreme u kome smo proklinjali latino-američke serije danas je davna prošlost, jer već više od decenije svetom haraju različite rijaliti emisije u kojima svađe i seks najviše privlače pažnju. A sa mutacijom televizijske zabave, mutira i sistem vrednosti koji nam se svakodnevno nameće. Od dobrih i naivnih glavnih junakinja, koje nakon brojnih prepreka zlih rođaka osvajaju zasluženu ljubav i sreću, do gomile zatvorenih "vipovaca", koji svoju posrnulu karijeru svađama, fizičkim nasrtajima, nekulturom i spletkaranjem dižu na staklene noge. Makar na dva meseca, kada će se o njima ponovo pisati i pričati. I sa svakom novom sezonom, lestvica prihvatljivog spušta se niže.

Postavlja se pitanje zašto je, nekada jedna od omiljenih profesija, u poslednje dve decenije polako, ali sigurno tonula na dno. Jedan od razloga sigurno je novac. Godinama se novinarima, naročito u štampanim medijima, honorari postepeno smanjuju. Plata koju većina novinara dobija (ne uzimajući u obzir zvezde medijskog neba) jednostavno nije dovoljna za stres kojim su svakodnevno izloženi. O tome koliko su plaćeni medijski radnici u Srbiji ne vredi ni pričati. Pored toga, radno vreme ne postoji, utrkivanje sa rokovima je sastavni deo posla, a čeprkanje po "određenim" temama može biti štetno po zdravlje.

Sa druge strane, nove tehnologije su, namesto potpune medijske demokratije, donele još veće obezvređivanje novinarskog poziva. Medijske kuće često preuzimaju vesti sa lica mesta, od blogera, sa tvitera, dok se fotoreporteri olako zamenjuju svedocima sa terena, koja su u datom trenutku u ruci nosili mobilni telefon. Za svoje izveštaje i fotografije ne traže novac, već samo potpis. Kako su već istakli teoretičari novinarstva, u 21. veku medijima, a naročito internetom, zavladalo je "laičko novinarstvo", koje nije donelo različite uglove sagledavanja, više izvora i istinite informacije, već nameštene priče, kulise i scenografiju po potrebama oglašivača, medija i njihovih vlasnika.

21. vek je vek informacija. U svako doba dana i noći, iz svih delova sveta, bez pauze i predaha. Različita mišljenja, suprotsavljene strane, crno bele slike, po neka siva, pa neka svako odabere svoje stanovište. No, čini se, da su najistinitije one vesti koje su najglasnije. Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Danas više nego ikada. Vesti se usklađuju tiražima i rejtinzima, senzacionalizam je postao sastavni deo medijskog obraćanja, dok se neke teme u širokom luku zaobilaze. Tekstovi su sve kraći, analize sve pliće, a čitaoci u moru informacija svoju pažnju usmeravaju samo na naslove.

Optimisti veruju da lek postoji. Nezavisni mediji, talentovani i obrazovani novinari i kvalitetan javan servis. Sa ove tačke gledišta, u Srbiji mnogo toga nedostaje. Nekoliko puta su mi zamerili da su mi tekstovi predugački. U doba tvitera i instagrama, kada se komunicira kroz 140 karaktera ili fotografiju, sigurna sam i da jesu. Ali i dalje ostajem pri mišljenju da je u većini slučajeva teško proniknuti u suštinu samo kroz jednu rečenicu. A za to je, opet, potrebno više vremena, nešto što nam danas hronično nedostaje.

 

 

 

 

Read More

Uz iće i piće sve se zaboravlja

Prvi put se u Srbiji Praznik rada obeležio pre tačno 120 godina. Siromašni radnici s kraja 19. veka okupili su se ispred kafane "Radnička kasina" u Beogradu i istakli čuvenu parolu "Proleteri svih zemalja, ujedinite se". Od tada je ovom zemljom protutnjalo nekoliko ratova, granice su se šile i parale, živesmo u podvrstama kapitalizma i socijalizma, a na kraju i u autentičnoj tranziciji, ali proslava ovog komunističkog praznika i dalje je ostala živa. U izmenjenom obliku.

Ovde nije reč o tome koliko se sećamo tih prvih žrtava tvrde kapitalističke palice, zbog kojih se i obeležava ovaj dan, već o radničkom prazniku u Srbiji, prilagođenom našoj tradiciji i kulturi. Prvi maj, uranak, vremenom je izrastao u jedan od bitnijih praznovanja u godini, kada se uz roštilj, prasence i pilence, zaboravlja na sve što nas, kao radnike, i zaposlene i nezaposlene, pritiska. Ko želi da taj, slobodan prolećni dan, protestvuje što nije dobio platu poslednjih nekoliko meseci, ili što je jedan od nekoliko desetina, stotina hiljada ljudi koji su izgubili posao? Ko želi da priziva tri čuvene osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna? Radi se kad treba i koliko treba.

Psiholozi kažu da je za radničku apatiju kriv stid koji osećamo zbog svoje bede, a vođe sindikata kažu da ove godine, zbog političke situacije, nije u redu da dignemo svoj glas. Čovek bi mogao da se zapita koje nam je to godine politička situacija dozvolila da se bavimo i ovim pitanjima? Čini se da nas uvek izguraju neke "veće" teme.

Proslava Prvog maja je iskrojena po onoj staroj srpskoj: "Udri brigu na veselje". A mi smo šampioni u udaranju brige. Oni ambiciozniji slavljenici roštiljanje planiraju danima unapred, jer treba pronaći odgovarajuće mesto, zgotiviti najukusniije meso i salaticu, pa se roštiljaska palica prepušta samo najboljima. Sa druge strane, tu su i ona stihijska okupljanja, kada se u poslednjem trenutku o svemu odlučuje i koja su često, za mene, najinteresantija. Bez pritiska i prevelikih očekivanja.

Kliše: sa prijateljima je najlepše. Ali ako je uz priajtelje lepo vreme, Dunav, šuma, pomenuto prasence i pilence, muzikalna osoba koja nije zaboravila gitaru, meni je savršeno. A savršeno je dovoljno.  

fotografije: Bezbojan

Read More